Ал Андалуз

Ал Андалуз је арапско име за делове Иберијског полуострва под влашћу муслимана или Мавара у раздобљу од 711. до 1492. године. Овај појам није истозначан данашњој области Андалузији.

Муслимани, хришћани и Јевреји живели су осам векова под арапском влашћу. Начин живота освајача, особена поетска књижевност, култура и и обичаји ушли су у животе шпанског становништва. Хришћани који су прихватили овакав начин живота, културу и обичаје, називали су се „мосарапима“. Муслимани, Јевреји и хришћани имали су релативно мирне односе, а стапање трију култура оставило је свој траг и након Реконкисте.

Књижевност Ал Андалуза

Основне одлике

Поред великог арапског утицаја на културу, промене је претрпела и књижевност Шпаније. Арапска лирска поезија била је веома развијена на територији Ал – Андалуза, а свој процват доживљава од X века (проглашења Халифата). Инвазија Муслимана допринела је побољшању писмености становништва, док је једна од главних одлика мешање хришћанске, муслиманске и јеврејске књижевности.

Када су Арапи заузели територију, они су пружали готово потпуну слободу тамошњем становништву. Хришћани су се служили латинским, Јевреји хебрејским, а муслимани арапским. Назив који одређује хришћане на Иберијском полуострву који су прихватили обичаје и културу императора, уједно је и назив дијалекта муслиманског народа – мосарапски (шп. mozárabe). Мосарапски потиче из латинског језика и никада није прерастао у језик. Синтаксичка и морфолошка структура мосарапског личиле су на романски језик, док је по лексичкој структури подсећао на арапски јер су доминирали арабизми.

У X и XI веку центри арапске политичке и духовне моћи били су Кордоба и Севиља. У раскошним палатама ових градова поезија је представљала један од начина забаве источњачких краљева и принчева. Упоредо са уметничком лириком, постојало је и усмено преношење лирике. Теме у уметничкој лирици биле су разноврсне: религиозне, љубавне, ратне, политичке, историјске и елегичне. Најомиљенија метричка форма била је касида (шп. qasida), тј. муслиманска верска песма. Њу су чинили дуги стихови, са једном, непроменљивом римом. За разлику од префињене, учене поезије, народна лирика се одликовала једноставношћу. Њоме се исказивао свакодневни начин живота разноврсних сталежа и разнојезичког становништва, што је од велике користи за све који желе да сазнају о култури, обичајима и животу становништва Ал – Андалуза.

Мувашаха

Поред арапских песника постојали су и песници који су у поезију унели особености средине, те се они називају арапско – андалузијским песницима. Арапско – андалузијски песници хтели су да у својим делима сједине елементе романске и арапске културе. Њихове главне теме биле су такође свакодневни живот становника Ал – Андалуза (муслимана, хришћана и Јевреја). Међу најзначајније арапско – андалузијске песнике убраја се Мукадам бен Муафа (арап. Mucaddam ben Muafa), са надимком Слепи (шп. El Ciego), рођен у Кабри (шп. Cabra), јужно од Кордобе, који је живео крајем IX и у првој половини X века. (спанска књизевност ) Он је створио мувашаху. Особена песничка подврста мувашаха (шп. moaxaja) писана на арапском или хебрејском језику укључује на крају, у завршним стиховима, једну харћу (шп. jarcha) или песмицу народног карактера, комповану из неколико краћих стихова на мосарапском језику. Мувашаха се састоји од кратких стихова: естрибиља (шп. estribillo), вуелте и мудансе (шп. mudanza). Постоје два естрибиља, један вуелте и три мудансе, који има другачију риму у односу на естрибиљо и вуелте, али између себе истоветну. Мувашаха је била писана на књижевном арапском језику и представља “хибридну” песничку врсту.

Сехел

Поред мувашахе, ствара се још једна нова песничка форма, сехел (шп. zéjel). Сехел потиче од мувашахе, писан је на говорном арапском језику са примесама романских елемената. Он је постао веома популаран и био је намењен певању у хору.

Харћа

Харћа (шп. Jarcha) представља кратку строфу од два, три, четири стиха, а ретко више стихова. Написана је на романском језику, тј. на мосарапском дијалекту. Самуел Миклош Штерн (шп. Samuel Miklos Stern), чувени хебрејиста, проучавао је јеврејске рукописе у једној синагоги у Каиру, и тако открио известан број јеврејских мувашаха, које су на крају садржале харће. Он је своје откриће објавио у часопису Ал – Андалуз. Након његовог окрића, за харће су почели да се интересују многи шпански књижевници, међу којима је познат шпански оријенталиста Емилио Гарсија Гомес (шп. Emilio García Gómez). Он је дешифровао и објавио читав низ арапских мувашаха са романским завршетком на крају. Најчешће теме харћи су: туга, чежња, чекање, неспокојство, жудња за драгим. Садржину представљају љубавна осећања девојке која говори у првом лицу обраћајучи се мајци, сестри, другарици или неком другој блиској женској особи. Одликује их једноставан стил, тако да се сматра да харће потичу из романске традиције сачуване у арапској средини. Харће и мувашахе су од великог значаја не само за проучавање почетка лирске поезије у Шпанији, већ су битне и за лирску поезију у другим романским земљама, попут Француске. Оне померају почетак средњовековне шпанске књижевности за читав један век уназад, као и настанак лирике на романским језицима. Естетичка вредност харћи је незамењива и оне представљају драгоцене податке о првим записима традиционалних песничких форми преношених усменим путем.

Песници

Права градска поезија родила се са Ибн Џераџом ал - Касталијем, Саидом од Багдада, ар - Ремадијем. Од краја халифске епохе, створила се књижевна група која је, аристократска по пореклу, али револуционарна по намери, била непријатељски настројена према особеној песничкој подрвсти мувашахи, сматрајући је превише популарном. Коловођа те школе био је Ибн Шухеид, који је, делимично, развио своје идеје у прозном делу. Ибн Хазм је једна од најзначајнијих интелектуалних личности шпанског ислама. Његово дело без сумње припада арапским прозним делима, као што су Калила и Димна, Хиљаду и једна ноћ, итд., која су имала утицај на Европу. Један тих утицаја сигурно је било и дело Књига о доброј љубави шп. (Libro de buen amor), Хуана Руиса, архипрезвитера из Ите, шп. (Juan Ruiz, el Arcipreste de Hita), у ком се може наћи сличност са делом Ибн Хазма (лик Дон Хуана шп. (Don Juan) који вероватно потиче из интерпретације једног одломка из 21. поглавља Голубичине огрлице, где Ибн Хазм описује неодољив и променљив љубавни нагон Амира). За Ибн Хазма, љубав није само сила која повезује различите степене битака, већ је људска емоција и страст, о чему сведочи поднаслов Голубичиног ђердана – О љубави и заљубљенима. Песник-луталица Ибн Кузман из Кордобе одиграо је важну улогу јер је створио заџал, тј. из руку импровизатора га подигао на ранг литерарног облика; најистакнутији је представник андалузијског пучког песништва. Упркос свом дијалекатском облику, његови су стихови прилично блиски класичној поезији, а његова дела најчешће садрже по једну љубавну песму и по један хвалоспев. Дело Ибн Кузмана представља велики корак ка новом појму поезије; његово дело преживело је само у једном палестинском рукопису.

Култура Ал Андалуза

Основне одлике

Мноштво племена, религија и раса коегзистирало је у Ал Андалузу, доприносећи заједно његовом интелектуалном просперитету. Писменост је у овом делу Шпаније била далеко више распрострањена него код многих других народа на Западу у то време. Иако је постојало јасно ривалство имеђу двеју династија, Омеја и Абасида, слобода путовања између два халифата била је дозвољена, чиме је потпомогнуто ширење нових идеја, иновација и културе током времена у Шпанији.

Присуство Муслимана на Иберијском полуострву донело је битне и значајне промене како у привредним делатностима, тако и у уметности. Са развитком трговинских путева и спољње трговине са другим исламским земљама, али и са хришћанском Европом, битно се развија и архитектура, музика, ликовна уметност и наука у Шпанији. Ал Андалуз успева да одржи везе са остатком муслиманског света, посебно почев од IX века, што му је омогућило да упозна значајне књижевне, филозофске и научне текстове које су исламски научници прикупљали по свету, посебно у Грчкој, Индији и Персији. Нема сумње да је ислам обележио читаву културу Ал Андалуза. Научна сазнања, архитектура, метематика и филозофија цветају у Шпанији за време владавине Омеја, управо на основу учења Курана који наглашава вредност знања. У средњем веку муслимани су водећа сила у науци. Добар део свог знања развили су сами, али највећи део потиче из традиције грчке, персијске, индијске и кинеске науке. Муслимани синтетизују, развијају и преносе то знање на Иберијско полуострво. Добар део сазнања о грчкој науци био би изгубљен за Европу да није пренет преко муслимана у Шпанију. У области филозофије истакао се Ибн Русд (1126—1198) познат по својим коментарима о Аристотелу. Био је заслужан за увођење Аристотелове мисли у културу Западне Европе. Међутим, још значајнија су достигнућа Ал Андалуза на пољу науке. Западноевропска, хришћанска наука није била ни близу достигнућа научника Ал Андалуза. Преко ове провинције ушао је у хришћански свет систем бројева (индијског порекла). У научним дисциплима које се развијају у Ал Андалузу тог времена истичу се математика и медицина. Познат је Абулкасис (936—1013) аутор изузетне медицинске и хируршке енциклопедије која ће касније бити преведена на латински.

Архитектура

У архитектури муслимански градитељи су се ослонили на римско-визиготску традицију, али су унели и елементе типичне за муслимански свет: лукове, богату орнаментику засновану на геометријским мотивима. Најпознатије остварење муслиманске архитектуре је велика џамија у Кордоби, чија је изградња започета у VIII веку. Значајан је био и град-палата Мадинат ал-Захра из времена Абд-ал-Рахмана III, за чију су изградњу довожени материјали из разних земаља. Ова грађевина је потпуно разрушена пре нестанка халифата. Други примери архитектуре Ал Андалуза свакако су палата Алфахерија у Сарагоси, торањ Хиралде у Севиљи, и изнад свега Алхамбра у Гранади, ремек-дело муслиманске архитектуре. Алхамбра је утврђење које садржи званичну палату административним функцијама, приватну палату, резиденцију владара и простране просторе за одмор. Алхамбра се истиче по својој орнаментици и положају над градом.

Утицаји Мавра и Јевреја

Осамстогодишње присуство Мавара на Иберијском полуострву није протекло у знаку оружаних сукоба, већ је, упркос кризама, протекло пре свега у знаку коегзистенције три етничке групације: хришћана, муслимана и Јевреја на територији Ал Андалуза. Мосарапи- (шп. mozárabes}, како се назива хришћанско становништво на територијама под маварском влашћу, слободно служе у војсци маварских суверена, раде у управи, слободно исповедају веру, имају сопствене судије, руководе се сопственим законима. Једино због статуса неверника морају да плаћају посебан порез. Говорили су романским језиком, који је постепено нестајао потпадањем под власт хришћанских краљевина, и развијали су културу под утицајем хришћанске и источњачке културе. Пренели су становницима Севера бројне културне елементе са Истока, као што су допринели ширењу готске културе. Најбројнији у Ал Андалузу су хришћани преобраћени у исламску веру-(шп. muladíes}.

Међутим, чести међуплеменски и етнички друштвени расколи и друштвено-економски сукоби, супарништво између андалузијских Муслимана, Бербера и мосарапских хришћана мењају тадашњу ситуацију у Ал Андалузу. Јевреји Ал Андалуза просперијају материјално под муслиманском влашћу и важе за политички најтолерантнију етничку гурпацију. Веома су лако прихватили муслимански политичку и културну хегемонију у Ал Андалузу. Све до појаве краљевина таифи они и не учествују у верским и друштвеним сукобима. Мада су и ту присутне противречности. С једне стране бележе се заоштравања и затегнутост у односима, док с друге стране има и дужих раздобља друштвеног и политичког мира, узајамне економске и културне сарадње. Противречна је и чињеница да у раздобљу до X до XII века, које се сматра златним добом јеврејске културе, у Ал Андалузу историја бележи највише немира. Пропадање таифи, инвазија, окупација и владавина Алморавида, као и растући притисак хришћанских краљевина на границама муслиманске државе, довели су Јевреје у незавидан положај. Јасно је да је Шпанија својим каснијим потезима испустила историјску шансу да се уздигне у свету нетрпељивости као моћна империја којој предност доноси управо толеранција и коегзистенција различитих народа и вера, али је свакако да су народи Ал Андалуза оставили неизбрисив траг у историји шпанске културе, књижевности, уметности и науке.

Види још

• Историја Шпаније
• Уметност Ал Андалуза
• Маварско освајање Иберијског полуострва

Литература

• Previte-Orton, C. V. (1971). The shorter Cmbridge medieval history. I. Cambridge at the University Press. стр. 377. 
• Донић, Жељко; Солдатић, Далибор (2011). Свет хиспанистике, увод у студије. Београд: Завод за уџбенике. 
• Alfonso, Esperanza, 2007. : Alfonso, Esperanza (2008). Islamic Culture Through Jewish Eyes: al-Andalus from the Tenth to Twelfth Century. NY: Routledge. ISBN 978-0-415-43732-5. 
• Al-Djazairi, Salah Eddine (2005). The Hidden Debt to Islamic Civilisation. Manchester: Bayt Al-Hikma Press. ISBN 0-9551156-1-2. 
• Bossong, Georg (2002). „Der Name al-Andalus: Neue Überlegungen zu einem alten Problem”. Sounds and Systems. стр. 149–164. ISBN 978-3-11-017569-1. doi:10.1515/9783110894653.149. 
• Calderwood, Eric. 2018. Colonial al-Andalus : Spain and the making of modern Moroccan culture. Harvard University Press
• Cohen, Mark R. (1994). Under Crescent and Cross: The Jews in the Middle Ages. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 0-691-01082-X. 
• Collins, Roger (17. 2. 1995). The Arab Conquest of Spain: 710 - 797. John Wiley & Sons. ISBN 0-631-19405-3. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Dodds, Jerrilynn D. (1992). Al-Andalus: the art of Islamic Spain. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 9780870996368. 
• Fernández-Morera, Darío (2016). The Myth of the Andalusian Paradise: Muslims, Christians, and Jews Under Islamic Rule in Medieval Spain. New York: ISI Books. ISBN 978-1610170956. 
• Frank, Daniel H. & Leaman, Oliver (2003). The Cambridge Companion to Medieval Jewish Philosophy. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-65574-9. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Michael Gerli, E.; Armistead, Samuel G. (2003). Medieval Iberia. Taylor & Francis. ISBN 0-415-93918-6. 
• Halm, Heinz (1989). „Al-Andalus und Gothica Sors”. Der Islam. 66 (2). S2CID 161971416. doi:10.1515/islm.1989.66.2.252. 
• Hamilton, Michelle M., Sarah J. Portnoy, and David A. Wacks, eds. 2004. Wine, Women, and Song: Hebrew and Arabic Literature in Medieval Iberia. Newark, Del.: Juan de la Cuesta Hispanic Monographs.
• Hoerder, Dirk; Harzig, Christiane; Shubert, Adrian (2003). The Historical Practice of Diversity: Transcultural Interactions from the Early Modern Mediterranean to the Postcolonial World. Berghahn Books. ISBN 1-57181-377-2. 
• Jayyusi, Salma Khadra. 1992. The Legacy of Muslim Spain, 2 vols. Leiden–NY–Cologne: Brill [chief consultant to the editor, Manuela Marín].
• Kennedy, Hugh N. (1996). Muslim Spain and Portugal: A Political History of Al-Andalus. Longman. ISBN 0-582-49515-6. 
• Kraemer, Joel L. (1997). „Comparing Crescent and Cross Under Crescent and Cross: The Jews in the Middle Ages . Mark R. Cohen”. The Journal of Religion. 77 (3): 449—454. S2CID 170812242. doi:10.1086/490025. .
• Kraemer, Joel (26. 9. 2005). „Moses Maimonides: An Intellectual Portrait”. Ур.: Seeskin, Kenneth. The Cambridge Companion to Maimonides. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-81974-1. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Kraemer, Joel L. (2008). Maimonides: The Life and World of One of Civilization's Greatest Minds. NY: Doubleday. ISBN 978-0-385-51199-5. 
• Lafuente y Alcántara, Emilio, trans. 1867. Ajbar Machmua (colección de tradiciones): crónica anónima del siglo XI, dada a luz por primera vez, traducida y anotada. Madrid: Real Academia de la Historia y Geografía. In Spanish and Arabic. Also available in the public domain online, see External Links.
• Luscombe, David; Jonathan Riley-Smith, ур. (2004). The New Cambridge Medieval History: Volume 4, c. 1024 – c. 1198, Part 1. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-41411-3. 
• Marcus, Ivan G. (1985). „Beyond the Sephardic mystique”. Orim. 1: 35—53. .
• Fierro, María Isabel (1998). Marín, Manuela, ур. The Formation of Al-Andalus: History and society. Aldershot: Ashgate. ISBN 0-86078-708-7. 
• Menocal, Maria Rosa (2002). Ornament of the World: How Muslims, Jews, and Christians Created a Culture of Tolerance in Medieval Spain. Boston/London: Little, Brown and Company/Back Bay Books. ISBN 0-316-16871-8. 
• Monroe, James T. 1970. Islam and the Arabs in Spanish scholarship: (Sixteenth century to the present). Leiden: Brill.
• Monroe, James T. 1974. Hispano-Arabic Poetry: A Student Anthology. Berkeley, Cal.: University of California Press.
• Netanyahu, Benzion (1995). The Origins of the Inquisition in Fifteenth Century Spain. NY: Random House. ISBN 0-679-41065-1. 
• O'Callaghan, Joseph F. (31. 8. 1983). A History of Medieval Spain. Ithaca, NY: Cornell University Press. ISBN 0-8014-9264-5. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Omaar, Rageh. 2005. An Islamic History of Europe. video documentary, BBC 4, August 2005.
• Reilly, Bernard F. (3. 6. 1993). The Medieval Spains. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-39741-3. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Roth, Norman. 1994. Jews, Visigoths and Muslims in Medieval Spain: Cooperation and Conflict. Leiden: Brill.
• Imamuddin, S. M. (1981). Muslim Spain: 711-1492 A.D. : A Sociological Study. Leiden: BRILL. ISBN 90-04-06131-2. 
• Sanchez-Albornoz, Claudio. 1974. El Islam de España y el Occidente. Madrid: Espasa-Calpe. Colección Austral; 1560. [Originally published in 1965 in the conference proceedings, L'occidente e l'islam nell'alto medioevo: 2-8 aprile 1964, 2 vols. Spoleto: Centro Italiano di studi sull'Alto Medioevo. Series: Settimane di studio del Centro Italiano di studi sull'Alto Medioevo; 12. Vol. 1:149–308.]
• Schorsch, I. (1989). „The Myth of Sephardic Supremacy”. The Leo Baeck Institute Yearbook. 34 (1989): 47—66. doi:10.1093/leobaeck/34.1.47. .
• Stavans, Ilan (2003). The Scroll and the Cross: 1,000 Years of Jewish-Hispanic Literature. London: Routledge. ISBN 0-415-92930-X. 
• The Art of medieval Spain, A.D. 500–1200. New York: The Metropolitan Museum of Art. 1993. ISBN 0870996851. 
• Wasserstein, David J. (1995). „Jewish élites in Al-Andalus”. Ур.: Frank, Daniel H. The Jews of Medieval Islam: Community, Society, and Identity : Proceedings of an International Conference Held by the Institute of Jewish Studies, University College London, 1992. BRILL. ISBN 90-04-10404-6. 
• Glick, Thomas (2005). „Islamic and Christian Spain in the Early Middle Ages: Comparative Perspectives on Social and Cultural Formation”. 
• Glick, Thomas (1999). „Islamic and Christian Spain in the Early Middle Ages”. Приступљено 23. 10. 2011. CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Спољашње везе

• Photocopy of the Ajbar Machmu'a, translated by Lafuente 1867
• The routes of al-Andalus (from the UNESCO web site)
• The Library of Iberian Resources Online
• Al-Andalus Chronology and Photos
• Christian Martyrs in Muslim Spain by Kenneth Baxter Wolf
• The Musical Legacy of Al-Andalus – historical maps, photos, and music showing the Great Mosque of Córdoba and related movements of people and culture over time
• "Cities of Light: The Rise and Fall of Islamic Spain" (documentary film)
• Al-Andalus: the art of Islamic Spain, Scholarly essays and exhibition catalog from the Metropolitan Museum of Art (fully available online as PDF or on Google Books)
• Patricia, Countess Jellicoe, 1992, The Art of Islamic Spain, Saudi Aramco World
• History of the Spanish Muslims, by Reinhart Dozy, in French